Ovo je post malo drugačiji od ostalih do sada. Malo ličniji. Možda emotivniji. Ovaj tekst tiče se moje majke, pokojnog oca i svih njihovih prijatelja, i njihove dece. Svih onih koji dele isti svet: onaj u kojem ne postoji zvuk, ili je toliko utišan da je zanemarljiv. Ovo je tekst koji posvećujem svima vama koji čujete odlično, koji nonšalantno slušate muziku pojačanu do maksimuma, koji uživate na koncertima, volite domaće filmove, volite pozoriše. Uživate u telefoniranju.

U narednih nekoliko redova pružiću vam uputstvo kako da se obraćate ljudima oštećenog sluha. Osećam potrebu to da uradim, jer sam celog života, kao dete roditelja sa oštećenim sluhom, bila svedok nipodaštavanja, odbacivanja, podsmeha, nerazumevanja. Nehaja. Jedini razlog je bio zvučna barijera.

Mnogo se ovih dana govori o toj nekoj inkluziji (mada 85% ljudi i dalje nema pojma o čemu se govori). Forsira se uključivanje osoba sa invaliditetom u društvo, obavezuju se poslodavci da im pruže jednake uslove za rad, škole su prinuđene da omoguće svoj deci, sa posebnim potrebama svakog tipa, pohađanje nastave.

I opet smo krenuli da gradimo kuću od krova.

Kompletan tekst možete pročitati na ovom linku Portal Beleške jedne mame